Otišli smo porodično u posetu Kajmakliju, podzemnom gradu u Turskoj.
„Good deal here, sir“
„Just for your nice family, 20e, ma’dam“
Samo smo prolazili, sa „no, thank you“ iako smo bili upozoreni da je vodič zlata vredan na tom mestu.
Ta preterana napadnost je prosto gurala vodiče od nas, iako im je namera bila suprotna.
„Izgleda da ćemo sami“, pomislila sam.
Nakon par minuta, stajali smo zbunjeno i gledali u mapu na zidu.
Odjednom nas je iz misli prenuo neki umirujući glas. Rekao nam je da nam preporučuje da krenemo levo, pa da se spuštamo do kraja, pa da nastavimo penjanje na suprotnu stranu ka izlazu.
Zahvalili smo se jer nam je upravo to bila 1. dilema – na koju stranu krenuti.
Srednjovečan čovek je zatim dodao da pazimo na glave jer ima veoma niskih delova. Naša zahvalnost je dodatno porasla. Krenula je konverzacija i saznali smo da on Kajmakli poznaje kao svoj džep jer se tu igrao kao dečak sve dok nisu ceo grad proglasili kulturnim dobrom i ograničili mu pristup.
Zatim je dodao:
„I’ve been a tour guide here for years. I can take you as well, but only if you want.”
U glas smo uzviknuli „Yes, thank you.“ Nismo ni za cenu pitali.
Zašto?
· Pružio je pomoć pre nego što je dao ponudu.
· Ulio nam poverenje savetima i ličnom pričom + nije nas “napadao”
Jer kada prvo daš vrednost, tvoja ponuda postaje neodoljiva.
